29/01/19 - 21:07h

Kolumna Marka Marjanovića: DIREKT MEĐU ROGOVE

 


PIŠE: Marko Marjanović


Foto: Julian Finney/Getty Images AsiaPac

Pre sedam godina, Novak Đoković i Rafael Nadal odigrali su najbolje grend slem finale svih vremena. Za odluku o pobedniku tog duela potrebno je bilo šest sati gladijatorske borbe, koliko fascinantne toliko i mučne (to je onaj Savindan čuven po višestrukom, kolektivnom i celodnevnom preznojavanju, neprimetnom ritmičkom dodirivanju kolena, intezivnijem iz minuta u minut, dok odlazak u toalet konačno ne postane neodložan. Sa teniskim reketom u jednoj, rukometnom loptom u drugoj ruci i kapicom za kupanje na glavi. Da, znam da je jedna ruka morala biti slobodna.).

Pobednik finala AO 2019. između istih rivala odlučen je za pet minuta.

Toliko je trebalo Novaku da ukroti Nadalovo novo oružje, sklopljeno tokom pet meseci neigranja. Oružje poptuno neočekivano zbog faze karijere u kojoj je razvijeno. Španac je uvek važio za „zadrtog“ igrača, nepodložnog bilo kakvim promenama, pa ni estetskim, što je, jasno, bilo opravdano kontinuiranim uspesima i spektakularnom karijerom. I sujeverjem. „Zadrtost“ je poprimila frapantne obrise kada se, baš u Melburnu 2017, zajedno sa Federerom podigao posle frustrirajuće duge krize i vratio u šampionski kolosek, ne odstupvši pritom ni makac od stila igre uprkos realnoj pretnji da život posle tenisa provede na injekcijama protiv bolova zajedno sa Batistutom. Još samo jedna digresija – svim članovima „Velike četvorke“, odnosno kreatorima „Zlatne ere“, najrenomiraniji svetski prodavci magle su barem po jednom zakucali sva četiri eksera u sarkofag, uvereni da ne dišu.

Elem, Nadal se vratio nakon pauze i zaigrao, kažu, tenis kakav nikada nije igrao na tvrdoj podlozi. Novi adut na koji šest protivnika nisu imali odgovor bio je pomenuti početni udarac – hvatao je lopticu više, udarao jače, i što je najvažnije, pogađao u zadivljujućim procentima. Nije izgubio set do finala.

Izvesno je da nikada neće postojati opšte prihvatljivi kriterijumi po kojima se može odrediti najbolji svih vremena (npr, Federer ima najviše grend slemova, ali dobrano negativan rekord protiv dvojice najljućih rivala, pa ajd’ sad reci jasno i glasno…), ali statistika nedvosmisleno govori da Novak Đoković jeste najbolji riterner u istoriji belog sporta.

Jedna od ubedljivijih demonstracija te činjenice viđena je u nedelju, kada je već u drugom gemu ukrotio „Bika sa Majorke“, pogodivši ga direktno među rogove. Ne iz sve snage, ali u pravu tačku. Nokaut u prvoj rundi.
Neupitno je da Đoković ima meru u svemu čime se bavi a dostupno je javnosti (ne mislim da gluteni, gurui, Imazovi i razni drugi gmazovi govore suprotno, naprotiv). Ključ neočekivano lake pobede leži u tome što je meru u riternu pronašao odmah. Intezitet u bloku bio je savršeno umeren od samog starta, a kada je već „uhvatio ruku“, Rafi su se loptice vraćale na liniju. Statistička ilustracija – pred kraj drugog seta, Nadal je imao svega 51 % osvojenih poena na pogođen prvi servis.

Razumljivo, Španac nije želeo da za finale menja taktiku kojom je mleo, iako je znao da naspram sebe ima najboljeg riternera. Četvrtfinale i polufinale dobio je bez izgubljenog servisa.

Plan A je odmah pao u vodu, a plan B? Paaa, nemojte se zavaravati da ga nije bilo. Jednostavno, Đoković je bio toliko dobar da, auditorijum lišenog neizvesnosti liši i eventualnih primedbi na taktičke varijacije, odnosno neuspele pokušaje improvizacije velikog šampiona. I nema sumnje da najveći udeo u svim pobedama srpskog asa u ovom legendarnom rivalstvu ima upravo taktika.

NDTV Sports

Poput Federera i Nadala, Đoković je prevazišao dvogodišnju krizu i podigao se kao „Feniks iz pepela“. U nedostatku novih grend slem šampiona koji bi „Zlatnu eru“ napokon stavili ad akta, ovakve priče su tenisu preko potrebne da ne bi postao dosadan, izgubio na globalnoj populranosti a samim tim i ogromnom marketinškom potencijalu.
Sasvim logične okolnosti u odnosu surovog takmičarskog kalendara i potreba/ciljeva igrača i mecena ovog sporta, podrazumevaju određene posledice na zdravlje glavnih junaka. A te posledice proizvode nove posledice – neko od njih je neko vreme opravdano odsutan sa velike scene.

Razmišljajući na duže staze, njegovo veličanstvo tenis iz već pomenutih razloga nema drugi način da sačuva status na sve razuzdanijem tržištu, osim da na scenu vrati stare asove epohalizujući sam čin poznatim taktovima koji prate podrhtavanje vilice Rokija Balboe, ekranizovano iz žablje perspektive.

Oni koji preferiraju Dragana Markovića i Aleksandra Đorđevića, ili Dragane Markoviće i Aleksandre Đorđeviće, neka se potrude da prethodnu misao verbalizuju oko naslova „Povratak otpisanih“. Verovatno i jeste efektnije.
(P.S. Potpisnik ovih redova obožava Dragana Markovića i Aleksandre Đorđeviće.)

Takva iskustva sa najvećim igračima današnjice rađaju sumnju u najavljeni kraj karijere Endija Mareja, uprkos činjenici da je njegov problem značajno drastičniji od Rafinog i Noletovog. Uvid u svoje muke Tantalove, Britanac nam daje deleći po društvenim mrežama fotografije iz bolničke postelje.

Verujem da će sledeće godine u ovo vreme one biti na kolažima sa fotografijama ponovo rođenog Endija sa reketom u ruci, i prepoznatljivim facijalnim grčevima iz kojih se ne da prepoznati da li je dobio poen, izgubio poen, ili stao na ekser.

Sad bi trebalo da po hiljaditi put načnem temu može li Đoković da postane rekorder po broju osvojenih grend slemova, znam da jedva čekate. Evo, načinjem i zatvaram jednim udarcem : Može.

Za razliku od Federera i Nadala, Đoković nije imao instant povratak na staze stare slave nakon šestomesečne pauze. Poraz od mladog Čunga u četvrtom kolu prošlogodišnjeg Australijan opena bio je znak za Pitera Bodoa & co da se late novog eksera i starog čekića i načnu poslednji neoštećeni ćošak iverice.
Nadu u nagoveštaj boljih dana, poslednju za kolege po profesiji nepravedno zaboravljenog štrajkača glađu, ubio je Čekinato u četvrtfinalu Rolan Garosa. Ekser je zabijen do kraja.

Fox Sports

Svaku pobedu između prvog i drugog grend slema prošle sezone, srpski mediji ispratili su naslovima čiji su glavni činioci bili reč „povratak“ i tri znaka uzvika. Neki su bili svesni koliko je to daleko od isitne, neki nisu, ali je njihov zadatak bio da daju narodu ono što mu je po volji.

U međuvremenu je Novak vratio Vajdu u tim, redukovao druženje sa španskim Dalaj Lamom. Na teniskom terenu se nisu videli značajni boljici koji bi lestvicu očekivanja podigli više od polufinala Vimbldona, osim jasnih naznaka ponovne želje za uspehom. Strpljivi Novak je odigrao taj turnir ne kao nekada, ali dovoljno sjajno da ga osvoji i povrati još jedan „conditio sine qua non“ – samopouzdanje na najvišem nivou.

To se u najpozitivnijem maniru reflektovalo na nastavak sezone, koju je počeo vrlo loše, a završio kao igrač godine, sa nova dva grend slem pehara u riznici. Oslobođen bola, svake fizičke barijere, ponovo praznog stomaka, Đoković je uz pomoć poznatih lica, pronašao i poslednji deo stare slagalice. Povratio je nekadašnji modus operandi, skoro pa nepobediv. Fenomenalni detalji pres konferencije nakon trijumfa nad Nadalom jednaki su pokazatelji trenutne moći Novaka Đokovića koliko i dešavanja na terenu. Nijansa koja ga, kada je u adekvatnoj fizičkoj spremi, odvaja od adekvatno fizički spremnog ostatka karavana, nalazi se u njegovoj glavi. Da, ponovo se jasno prepoznaje ta konstalacija snaga iz doba najveće dominacije. Ovo je treće takvo.

Za kraj, da vam stane srce na mesto. Po ko zna koji put – Kada je spreman, Novaku Đokoviću ne može niko da priđe (smajli).

PIŠE: Marko Marjanović

(Tenis Uživo, T. Popov)


Teme:   Australian Open, Grend Slem, Novak Djoković, Teniseri, Turniri, Vesti


Komentari