10/03/16 - 17:48h

Život tenisera: Luksuz ili samica

Posmatrajući igrače na teniskom terenu, čini nam se da je njihov život „savršen“ – putovanja, zarada, porodica… sve je uvek tu, ali postoji li i ovde druga strana medalje?

GettyImages.com

Za većinu ljubitelja tenisa, čini se da je to idealan život. Teniseri putuju svuda po svetu, odsedaju u najskupljim hotelima, sede sa poznatim glumcima, sportistima, igraju na najboljim terenima na svetu, rade ono što vole i za to su debelo plaćeni.
Sa druge strane tog sjaja, je ona mračna strana izazova i poteškoća sa kojim se susreće svaki „običan“ čovek.

Teniske škole su preskupa investicija za roditelje. Bez sponzora, većina današnjih igrača verovatno ne bi izašli ni na jedan turnir.
Primera radi, u Beogradu ima više od 46 teniskih klubova, sa preko 200 terena od kojih su neki sa pokriveni tokom zime kako se ne bi pravila pauza. Mesečna članarina ide od 4.000 do 8.000 dinara za dva sedmična treninga, a u slučaju da želite povećati broj termina, morate izdvojiti i do 20.000 dinara mesečno. Pa sad razmislite koliko novca je potrebno izdvojiti za škole u inostranstvu.

Odvojenost od porodice

Ukoliko neko i dobije šansu za tenisko usavršavanje u inostranstvu, odvojenost od porodice je neminovna.
Ipak, i kad postanu profesionalci i počnu da zarađuju od turnira, nemaju svi teniseri mogućnost da ih porodica prati na turnirima.

Samo najbolji teniseri sveta mogu priuštiti sebi da ih na terenu prati porodica, ali više je onih koji sami putuju na duži period bez podrške najbližih.

Zimbio.com

Napredak tehnologije, doneo je olakšanje današnjim teniserima da svakodnevno mogu komunicirati sa porodicom i prijateljima, ali ništa ne može nadoknaditi podršku porodice na samom terenu.

Tenis je najbliži samici

Tako je Andre Agasi u svojoj biografiji opisao sport kojem je posvetio celi život.

„Atletičari su bar na par centimetara jedan od drugog. A teniseri su kao ostrvo, stojite licem u lice sa neprijateljem, jedan naspram drugog, ali nemate nikakav kontakt niti razgovarate u toku meča.“

U timskim sportovima, igrači zajedno putuju, dele pritisak i ostvaruju ciljeve. Za razliku od njih, teniseri se sami moraju nositi sa pritiskom i brinuti o svemu.

„Kada ste profesionalni teniser, želiš da sve prođe kako treba – dobar let bez zastoja, a onda nivo komfora kad stignete u hotel. Kad dođete, sve misli okrećete ka tenisu, gde se nalaze tereni, kako doći do njih, gde je dobra hrana i slično“, rekao je bivši australijski teniser Skot Draper.

GettyImages.com

Retke prilike za tenisere da se „timski“ bore su Dejvis i Fed kup. Svi teniseri ističu da su to fantastični dani za sve njih, jer dobiju priliku da igraju kao tim. Zajednička putovanja, treninzi, vreme provedeno u hotelu, pa i sama borba na terenu je nešto što daje motiv više za uspeh.

O jedinstvu tima, više puta smo se uveravali i kad su naši teniseri u pitanju. Poslednji u nizu primera je čestitka Janka Tipsarevića drugarima nakon pobede protiv Kazahstana u kojoj je izrazio žal što nije sa njima, ali i svoje oduševljenje i ponos na ono što su uradili proteklog vikenda.

Reprezentativna takmičenja traju samo par dana, pa se po završetku istih, teniseri vraćaju svom „samačkom“ životu.

Teniseri svoj život podređuju tenisu, pa sem fizičke aktivnosti moraju da i psihički budu spremni za svaki naredni meč. Zbog toga su im na raspolaganju sportski psiholozi sa kojima mogu razgovarati za vreme turnira kako bi prevazišli probleme uzrokovane lošim rezultatima, odvojenosti od porodice….

Život profesionalnih sportista van terena izgleda savršeno, ali za sve je potrebno puno odricanja, rada i vere u sebe. Za sve, pa i za tenis!

Pročitajte još: