Source: Getty Images Europe

On se prisetio 1999. godine koja je bila veoma važna za njegovu karijeru

– Tada sam po prvi put izborio mesto da mogu da igram. Prvi je bio Australijan open. Trenirao sam u Americi, putovao bez trenera. Francuzi su me odbili za vizu za Rolan Garos, a upozoravali su me da bi isto moglo da bude i za put u London na Vimbldon. Rizikovao sam i dobio britansku vizu, prošao tri kola kvalifikacija i onda još dva u glavnom žrebu dok me nije izbacio Gustavo Kuerten u trećem kolu. – rekao je Zimonjić i nastavio:

– Nedelju dana kasnije sam slomio palac u Njuportu, a iste godine je i otac imao problema sa zdravljem. Rak plućnog krila i celo plućno krilo mu je odstranjeno. Zato sam se odlučio da ne idem na sve turnire. Bilo je problema sa putovanjima, nije bilo sponzora zbog rata u državi. Bio sam u situaciji da roditelji nisu mogli da mi plaćaju sve to. Bili su zatvoreni aerodromi, vize nisu mogle da se dobijaju, puno prepreka. Ali, ako se nešto voli i želi, nađe se način da se pre ili kasnije dođe do cilja.

Šato se tiče njegove najbolje godine u karijeri, to je 2008. Na Vimbldinu je igrao u paru sa Danijelom Nestorom i, uprkos tome što je tokom turnira polomio ruku, njih dvojica podigli su šampionski pehar.

– Meni je tako suđeno, sve moram težom varijantom. Jako je teško bilo naći dobrog partnera, a bila je velika čast i privilegija da igram sa Nestorom, jednim od najboljih dubl igrača. U polufinalu sam iskrenuo zglob, pao sam i tom prilikom zadobio prelom kosti leve ruke. Taj meč je posle dva ili tri minuta prekinut zbog mraka, a uveče bolnica nije radila i nisam mogao da snimim ruku.

Ruka je snimljena sutradan kada je i meč nastavljen.

– Nijednog trenutka nisam pomislio da neću moći da igram, jer igram ‘bekhend’ samo sa desnom rukom. Ali tek tada sam shvatio koliko je važna i leva ruka, sve zvezde sam video. Tako sam odigrao polufinale i finale i pobedili smo. Ušlo je u vimbldonsku knjigu da sam prvi u istoriji koji je osvojio turnir sa slomljenom rukom.

Još te godine počeli su njegovi problemi sa kukovima

– Malo ljudi zna, jer se nikada nisam žalio niti kukao, da su još te 2008. godine krenuli veliki problemi i sa desnim, a onda i levim kukom. Stručnjaci su mi rekli da su šanse 50:50 da će mi pomoći ortroskopska operacija. Oporavak je trebalo da traje četiri do šest meseci, a ja sam u tom momentu bio svetski broj jedan i želeo sam da igram koliko mogu. Trpeo sam bolove. Sami ATP fizioterapeuti su se čudili kako mogu i kako uspevam. Svi su se složili da ću jednog dana morati da uradim tu operaciju, da stavim oba veštačka kuka. To sam i uradio. Mislio sam da je to kraj, ali sada pokušavam da uradim nešto što niko nikada nije uradio, da se vratim na neki profesionalni nivo. Jednostavno, volim tenis i borba je tu.

Od kraja 2015, godine privatni producent Bili Piterson snima film o životnoj priči Nenada Zimonjića.

– Želeo bih da moja priča bude inspirativna za ostale sportiste da znaju da nije kraj, čak i kada dođe teška povreda. Moguće je da se čovek vrati, makar i rekreativnom sportu. Ako ja koji za koju nedelju punim 44 godinu uspem da se vratim na visoki nivo, sigurno će svako to moći. – zaključio je Nenad.

(Tenis Uživo, J. Erdei)

Teme:   Nenad Zimonjić, Teniseri, Vesti