Piše: Marko Marjanović

Najpre je tako jer čitava nacija očekuje da Novak Đoković iz trećeg pokušaja donese zlatnu medalju našoj zemlji, kao i zbog toga što je Olimpijski teniski turnir definitivno degradiran zahvaljujući stavovima ne malog broja igrača. Mnogi od njih su odbili da nastupe zbog činjenice da u Riju neće biti dodeljivani ATP poeni i novčane nagrade, a mnogi od tih mnogih su lažno opravdanje pronašli u strahu od Zika virusa.

Ima i onih koji će igrati uprkos mišljenju da tenis nije Olimpijski sport i da ne vide smisao u svemu, ali ne žele posle da se kaju (čitaj: Troicki). Od njih bi bilo mnogo poštenije da su takođe odustali nego što će nastupiti sa tim stavom.

“Beli sport” dugo ima status Olimpijskog, ali nikada do sada u ovoj meri nije potezano pitanje treba li on i dalje da ostane u toj porodici, još više nakon odluke da se ne čine ustupci u, istina brutalnom rasporedu, i da se ne pomognu turniri koji se održavaju neposredno pre i posle OI.

Ipak, teniserima koji neguju Olimpijski duh kao osnovu filozofije sporta, ništa od navedenog neće smetati da se bore za večnu slavu i radost svog naroda.

Nakon odluke da se ukinu nagrade, tenis je učvrstio poziciju sporta u kojem se najviše kose interesi surovog profesionalizma i Olimpizma. Olimpijski duh kao sportsko načelo je na sve većem iskušenju kako godine prolaze a cifre rastu. Međunarodni Olimpijski Komitet pokušava da tu borbu dobije formiranjem raznih komisija i načela, ali je jasno da prevagu mogu doneti jedino sportisti sami.

U situaciji kakva jeste, i koja će nesumljivo postati drastičnija, ključna je Olimpijska svest atlete, u ovom slučaju tenisera. A sama ideja Olimpizma, sporta uopšte, podrazumeva odricanje.

Svako pominjanje novca u ovom kontekstu predstavlja sportsko svetogrđe. Ne samo zbog Kubertenove kristalno jasne definicije Prva suštinska karakteristika starog kao i novog Olimpizma je da je on religija , već i zbog vrlo značajne uloge razvijanja viteštva, koje je Olimpijski pokret decenijama gradio. Na stranu sve anomalije koje su se kroz istoriju prožimale – Olimpijski duh, odnosno sve što on predstavlja, jeste i mora biti žila kucavica sporta, čak i onog koji ne pripada Olimpijskoj porodici.

getty

Onaj koji tu svest nije uspeo da kreira ili sačuva, ne pripada Olimpiskim Igrama. Ne treba se diviti Dominiku Timu što je iskreno rekao da ne želi u Rio jer nema materijalne koristi od nastupa, ali je to makar pošteno priznao. Pošteno je priznao da je u njegovom sportskom vaspitavanju načinjen ogroman propust.

Srećom, još uvek je mnogo više onih koji su vaspitani, koji igraju za svoju zemlju, i koji Olimpizam tretiraju na jedini ispravan način – kao pogled na svet!

ISTORIJA

Istorija tenisa kroz Olimpijske Igre vrlo je zanimljiva, i počienj još od prvih Igara u Atini 1896, a tu se zadržao do 1924. U tom periodu, 1896. i 1904. igralo se samo u muškoj konkurenciji, pojedinačno i u parovima. 1900. su uključene i žene, pojedinačno i u mešovitim parovima. 1908. i 1912. se pored tenisa na otvorenom igrao i tenis u dvorani, 1908.nastupli su muškarci pojedinačno i u paru, a žene samo pojedinačno, dok je 1912. takmičenje održano i u mešovitim parovima.

1920. i 1924. igralo se u svih pet disciplina. U periodu do Olimpijskih igara 1988.tenis se nalazio dva puta na programu kao demonstracioni sport, 1968. i 1984. godine. Posle 1988. je redovan na svim igrama i igra se u obe konkurencije, ali bez mešovitih dublova. 1896, 1900, 1904, 1988 i 1992 poraženi u polufinalu iz neobjašnjivog razloga nisu igrali za treće mesto, već su dodeljivanje po dve bronzane medalje u svim disciplinama.

Srbija je na svom prvom pojavljivanju pod aktuelnim imenom, u Pekingu 2008, osvojila i prvu medalju – Đoković je posle nesrećnog poraza od Nadala u polufinalu smogao snage i pobedio Džejmsa Blejka u borbi za bronzu, donevši tako svojoj zemlji prvo odličje zarađeno teniskim reketom.

Novak Đoković, Peking 2008. godine

Očekivalo se da ono bude sjajnije u Londonu pre četiri godine, ali je tada Marej bio nepremostiva prepreka u polufinalu. Veliko Novakovo razočaranje zbog toga poraza iskoristio je Huan Martin del Potro u meču za treće mesto.

Srpski as je tada bio drugi nosilac. U narednom Olimpijskom ciklusu, koji će se okončati 5. avgusta u Rio de Žaneiru kada 31. Igre počnu, Đoković je uspostavio potpunu dominicaju u svetskom poretku. U Brazil je stigao kao prvi nosilac i veliki favorit za osvajanje titule šampiona, još više nakon odustajanja čak pet od top 10 tenisera (Federer, Vavrinka, Raonić, Berdih, Tim) i činjenice da Rafael Nadal neće moći da pruži svoj maksimum zbog povrede.

Najbolji sportista sveta je ove godine već dosanjao jedan od dva najveća sna koja su predugo bežala od jave – osvojio je Rolan Garos. Mnogi apostrofiraju da mu je ovo poslednja šansa za Olimpijsko zlato, ali je velika verovatnoća da će i u Tokiju 2020, sa 33. godine, biti favorit broj jedan.

(Tenis Uživo, M. Marjanović)

Teme:   Ana Ivanović, Jelena Janković, Kolumna, Nenad Zimonjić, Novak Đoković, Olimpijske igre, Rio de Žaneiro 2016, Teniseri, Teniserke, Vesti, Viktor Troicki