30/12/16 - 12:35h

NOVOGODIŠNJA KOLUMNA: Novak Đoković – podvig za anale, pa infuzija belom sportu

 


Početak rekapitulacije teniske 2016. godine isti je u svakoj glavi koja poželi da se bavi ovom temom – jasno je podeljena na dve jednake polovine. Obe su obeležili istorijski događaji.


foto:Zimbio.com

U prvoj je viđena apsolutna dominacija Novaka Đokovića, dok je u drugoj u nešto blažem obliku to učinio Endi Marej, ali, zahvaljujući činjenici da je preuzeo prvo mesto na ATP listi, njegova polovina kolača deluje ubedljivije, zbog čega je na kraju i proglašen igračem godine.

I zasluženo je ta nagrada otišla u njegove ruke, iako je, mnogi su to već zaboravili, Novakova dominacija iz prvog dela sezone bila dosta ubedljivija.

Ako pokušamo biti objektivni, i ako prečešljamo detaljno dešavanja tokom 2016, sve bi se svelo na to da pobednik londonskog finala zasluži i epitet igrača godine, ali ja sam nekako ubeđen da bi nagrada otišla u Endijeve ruke čak i da je Novak slavio u O2 Areni (što znači da bi on završio godinu kao svetski broj jedan).

Jer, posle par godina u kojima nije bilo nikakve neizvesnosti u borbi za sav vrh i retko viđene dominacije Beograđanina, svet je želeo nešto novo, nekoga da razbije monotoniju. Vilander je u jednom bio u pravu – to je bilo potrebno čitavom teniskom svetu, osim nama Srbima (na stranu to što je upotrebio izraz koji je upotrebio).

ATP-u je najviše bila neophodna promena koja se dogodila – Đokovićeva dominacija je učinila situaciju prilično monotonom. Tenis je postao ogroman biznis, a čelnici jedne takve organizacije nisu smeli da baš sve prepuste slučaju.

I zato su “više sile” na neki način i pogurale Endija Mareja do prvog mesta, iako bi se najverovatnije to dogodilo već početkom naredne godine. Međutim, onda ne bi imali spektakl kakav smo imali u Londonu. Oči čitavog sveta su tih dana bile uprte u 02 Arenu, naročito tokom velikog finala, najznačajnijeg u istoriji velikog turnira.

Zamislite samo koliko je tu novca zarađeno, samo od TV prava. U takvom biznisu, takva marketinška prilika se ne propušta. Naravno, ne ukazuje se slična šansa svakog dana, a moćni teniski oci stvar nisu želeli prepustiti slučaju – pomogli su, ne naročito perfidno, da se borba za prvo mesto dovoljno dramatizuje kako bi dobili možda i najveći šou u istoriji belog sporta.

A gde je tu viteštvo i sportski duh? Za trenutak je žrtvovan zarad enormnog profita, čiji će veliki deo, nadajmo se, biti uložen u razvoj tenisa.

Novak Djokovic i Endi Marej

Ako bi ovih dana anketirali teniski auditorijum širom sveta pitanjem po čemu će pamtiti 2016. godinu, ogrmona većina bi afektivno odgovorila – po smeni na prvom mestu. Samo zbog toga što je to bliska prošlost, a ljudima je “po defoltu” kratka pamet. Smene na prvom mestu verovatno imamo jednom godišnje u proseku, a u godini na izmaku smo svedočili epskom podvigu Novaka Đokovića, koji je uspeo nešto što niko nije skoro pola veka – osvojio je četiri različita grend slema za redom!

Naravno, kada se utisci slegnu, dostignuće srpskog asa će biti preovladavajući utisak iz nedavno okončane sezone, jer, ko zna, možda prođe još pola veka dok neko to ne ponovi. Sa ove tačke gledišta, zaista deluje da niko od aktivnih tenisera nije kadar za to.

Da se vratimo na uzrok i posledice smene na tronu.

Sve se idealno poklopilo – Novak je dugo bio nedodirljiv, mnogima je to postalo dosadno, a jedini koji je mogao nešto da promeni na terenu dolazio je iz Velike Britanije, najpopularnijeg teniskog tržišta. Mala digresija – da je Novak Đoković iz Velike Britanije ili SAD, ljudima bi znatno manje smetala njegova vladavina. Mali je broj ljubitelja ovog “aristokratskog” sporta kojima se dopadalo da najbolji na svetu dolazi iz neke tamo balkanske zemlje u kojoj žive varvari.

Elem, kao kec na desetku došlo je Noletovo emotivno pražnjenje posle osvajanja Rolan Garosa. Svima je bilo jasno da to nije više isti igrač, ali je malo ko ozbiljno pomišljao da Marej može da ga prestigne do kraja godine (među njima je i potpisnik ovih redova).

Ružno bi bilo diskreditovati Marejev veliki uspeh, ali bilo bi nepošteno ne reći da mu je put do broja jedan bio olakšan sa mnogih strana, najviše sa Novakove. Ne treba biti više od laika pa zaključiti da momak iz Danblejna nikada ne bi izašao iz Đokovićeve senke (što se ATP trke tiče), da je ovaj igrao makar na 80 % svojih mogućnosti.

Ipak, Novak je posustao (sasvim opravdano i razumljivo, o tome sto čitali i više nego dovoljno), i stvorio priliku da se realizuje ono što se na kraju i realizovalo, a što je bilo, ponavljam, u ogromnom interesu najmoćnijih teniskih organizacija.

A šta nas čeka u 2017…

Velika borba, u kojoj će ponovo najviše zavisiti od Novaka Đokovića. Tačnije, od njegove motivacije i volje da se vrati na presto. Biće vraški teško da to učini do Vimbldona, pošto brani ogroman broj poena. Nedavno je objavio i raspored igranja u sezoni pred nama, iz kojeg možemo zaključiti da će se u tom periodu pojavljivati isključivo na takmičenjima na kojima je u 2016. osvajao titule (Doha, Australijan open, Indijan Vels i Majami (propušta i prvo kolo Dejvis kupa)). Pokušaće da izgubi što manje poena i ne dozvoli najvećem rivalu da ne napravi veliku razliku u ATP bodovima do druge polovine godine, kada će, bar tako očekujemo, svim silama pokušati da povrati krunu.

Marej nije blistao u prvom delu odlazeće godine, tako da bi u 2017. mogli očekivati obrnutu situaciju u odnosu na 2016 – dominaciju Mareja u prvoj, a Đokovića u drugoj polovini.

Malo se priča i piše o eventualnoj pojavi “trećeg lica” u narednoj sezoni. Valjda je svima postalo jasno da, koliko god loše delovao tokom sezone, Stan Vavrinka može očas posla da “poludi” i osvoji još neki grend slem (nedostaje mu samo Vimbldon).

Enigma je u kakvoj će se formi vratiti vremešni Rodžer Federer nakon najduže pauze u karijeri. Bliska prošlost nas je naučila da se takav virtouz nikada ne sme otpisati, iako će uskoro petogodišnjica od njegovog poslednjeg grend slem trofeja. Iako post dugo traje, ne treba zaboraviti da je u nekoliko navrata stizao do završnica velikih takmičenja, a u završnicama je sve moguće.

Miloš Raonić je jedini teniser rođen 1990. i kasnije koji je igrao grend slem finale. Teško je ostvarivo da mu se neko od mlađih pridruži na toj listi sledeće godine, ali je veliko pitanje može li Kanađanin korak dalje? 2016. je završio sa najboljim renkingom karijere, značajno je napredovao u samopouzdanju, i, ukoliko ga povrede zaobiđu, biće i te kako konkurentan za najviša dostignuća.

Priču o mogućim grend slem šampionima u 2017. završavamo sa Nišikorijem. Japanac je konačno dobio konstantnost u igri i rezultatima, ostvario nekoliko fantastičnih pobeda, igrao par finala, ali ponovo nije uspeo da se dokopa završne predstave grend slem turnira. Iako evidentno napreduje iz godine u godinu, Ju Es open 2014. je i dalje “hajlajt” njegove karijere.

U prilog izazivačima dvojice najboljih mogla bi ići još jedna novina – krajem prošle sezone Novak Đoković je izgubio oreol nepobedivosti, a ukoliko ponovo ne zagospodari terenima početkom januara, na ATP turu neće više biti dominantne figure koja mečeve dobija u svlačionici. Teško je verovati da će Endi Marej ikada to postati…

No, sve je ovo samo teorija, hajde da vidimo šta će se zaista dogoditi…

(Tenis Uživo, M. Marjanović)


Teme:   Kolumna, Novak Djoković, Teniseri, Vesti


Komentari

This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.