Teže nego što su mnogi očekivali, reprezentacija Srbije savladala je Kazahstan sa 3:2 i plasirala se u ćetvrtfinale Dejvis kupa. Slično kao u dva navrata 2010, srpski tim je bio na rubu eliminacije pred nedeljne mečeve, da bi Đoković i Troicki “vadili kestenje iz vatre”. Ipak, velike pobede se ne ostvaruju samo protiv velikih rivala. Ovog vikenda, posebnu težinu uspehu daje način na koji se do nje došlo.

Kompletan meč obeležila je fantastična borba Đokovića i Kukuškina. Upozoravao je i sam Novak da bi omaleni Kazahstanac mogao da napravi problem najboljem na svetu, ali verovatno ni on nije očekivao da će na terenu provesti pet sati. Konstatacije iz našeg tabora o uslovima koji u potpunosti idu njemu na ruku (podloga) ispostavile su se ispravnim. Uz lošiju partiju Đokovića, usled pauze zbog problema sa očima pa onda igranja u petak i subotu, te vrhunsku predstavu Kukuškina, poraz Srbije visio je u vazduhu duže nego što su mnogi to shvatili.

Posle iscrpljujuće pobede Đokovića, Kazahstanci su ga pitali da li je to bio jedan od najtežih mečeva u njegovoj karijeri, na šta su se srpski novinari podrugljivo osmehnuli. Kukuškin nije ni Federer ni Nadal, ali je Novak morao da izvuče iz sebe nadljudske napore s obzirom na situaciju. Čak je i Troicki imao zanimljivu opasku – Kukuškin bi bio Top 3 igrač da se tenis igra samo na ovoj podlozi, dok je Nole Kazahstanca uporedio sa Simonom, protiv kojeg je sličnih problema imao na ovogodišnjem Australijan Openu.

I da, ovo jeste bila jedna od, recimo 10 najtežih Novakovih pobeda u karijeri. Iako sam preterao, nisam mnogo.

PRETERALI U GOSTOPRIMSTVU

Mnogo je reči bilo o izboru podloge, ček i kod članova reprezentacije. Ova koja je odabrana više nego očigledno ne odgovara našim teniserima. I Viktor i Novak su se ogradili rečima, “Meni ne odgovara, možda odgovara nekom drugom”. I bili su u pravu, samo što “neko drugi” brani boje druge zemlje. Napravljena je greška, srećom bez velikih posledica. I nije prvi put. Na pitanje “Ko je kriv?”, nismo dobili konkretan odgovor. Nema veze, sve dok se greška ne ponovi. Nije loše izvući pouke i proći bez posledica.

MARGARITAS ANTE PORCOS

Trebalo bi veliku pouku izvući i iz pogrešnog izbora dvorane. Shvatili smo ovog vikenda da “Pionir” nije bez razloga bio lišen Dejvis kupa 27 godina. Posle fijaska sa publikom, dvorana “Aleksandar Nikolić” po svoj prilici neće ugostiti ovo takmičenje bar još toliko. Znalo se i ranije da naša publika nije “dresirana” za ovo takmičenje, i to nije problem. Još uvek smo novi u ovom sportu, od Bobe Živojinovića do Novaka Đokovića mnogo je vremena prošlo. Nemamo tradiciju kao na primer Češka ili Francuska – ni to nije problem. Ali jeste zabrinjavajuće to, što osim u Novakovom meču protiv Kukuškina, na tribinama nije bilo dovoljno energije. Ni Noletova molba da se pomogne Viktoru nije pomogla, samo je polovina ostala. Jer, ljudima u Beogradu je mnogo više stalo da vide heroja nacije nego do uspeha nacionalnog tima. Ovog vikenda, to je apsolvirano.

Element paradoksa videli smo u duelu Đokovića i Kukuškina – Novak je bio taj koji je nosio publiku, umesto da bude obrnuto. Navijači su reagovali kada je on to tražio, i retko kada su sami prepoznali pravi trenutak za adekvatnu reakciju. Kazahstanci, kao i navijači nekih drugih reprezentacija, znaju kada i na koji način treba da pomognu. Mi još uvek ne.

Zato što beli sport još uvek nije u duhu našeg naroda. Nema, nikada neće imati, i možda i ne treba da ima status fudbala i košarke. Radujemo se i slavimo Novaka Đokovića. Do početka ove dekade slavili smo Anu i Jelenu. Umeli smo i umemo da ih proslavimo, i uživamo u svemu što najbolji srpski sportista svih vremena pruža. Levo i desno od toga – jako malo interesovanja. A posle ove generacije…

Unutrašnjost Srbije je nešto drugo. Tamo su ljudi retko u prilici da uživo u svom gradu pogledaju nešto od vrhunskog sporta, pa je svaki veći “event” pravi praznik i opšte narodno veselje. Zašto Kraljevo ne bi postalo bastion srpske reprezentacije? Nemamo ga, a treba nam.

“Kako ćemo napuniti Arenu kada ni Pionir nismo mogli” – zapitao se Viktor Troicki pri razmatranju mesta odigravanja četvrtfinala protiv Velike Britanije. Marej i Đoković bi možda i napunili Arenu, ali bi takva odluka bila suludo hrabra posle “pionirskog plavetnila”. Pominje se i Tašmajdan, ali nisam siguran da će se o toj opciji ozbiljno razmatrati.

U svakom slučaju, odluka o mestu odigravanja meča sa Britancima će izazvati mnogo više pažnje javnosti, kao i odabir podloge. Jasno je da bi šljaka značajno smanjila šanse gostima da nastave put ka odbrani titule, ali bi to moglo imati posledice i po naše igrače, jer je susret zakazan u periodu između Vimbldona (trava) i Olimpijskih igrara (beton). Neće biti lako.

POGLED POBEDI U ZUBE

Da se vratimo na meč Srbije i Kazahstana. Zimonjić i Đoković su lako poraženi u dublu od uigranog kazahstanskog tandema Nedovjesov – Golubjev. Izbor selektora Obradovića je u neku ruku bio logičan, ali se lako moglo pretpostaviti šta će uslediti.

Nenad Zimonjić je potpuno van forme, što je i razumljivo usled pauze zbog povrede. Propustio je Gren slem prvi put posle 14 godina, odigrao samo jedan meč ove sezone, pa nije bilo realno očekivati da će stari majstor moći da povuče dubl do osvajanja boda. Još manje se to moglo očekivati od Đokovića, čiji se dubl mečevi u poslednjih par godina mogu izbrojati na prste jedne ruke. Nole se na terenu osećao kao riba na suvom, i to je bilo očigledno, kao i neuigranost tandema. “Posle bitke svi su generali” pomisliće mnogi, ali ovo je i pre subote bilo jasno svima iz materije.

Srbija već dugo nema konstantan i uigran dubl. Partneri Nenada Zimonjića se menjaju iz meča u meč, pa u poslednje vreme nema mnogo ni subotnjih poena za naš tim. Nećemo reći ništa novo ako konstatujemo da nam treba utemeljen dubl, ali ćemo dodati da je Nenad sve stariji i da treba stvarati druge opcije.

(Tenis Uživo, M. Marjanović)

---

Teme:   Dejvis Kup, Kolumna, Srbija - Kazahstan, Teniseri, Vesti