zimbio.com

Stavljena je zavesa i na poslednji grend slem u 2016. godini. Dosta neočekivano, posle brutalnog rasporeda za veliki deo najboljih svetskih tenisera i teniserki, na terenima “Flešing Medouza” videli smo nešto najbolje ove sezone.

No, da krenemo od teme koja je u našoj zemlji najzastupljenija. Razlozi poraza Novaka Đokovića od Stanislasa Vavrnike u velikom finalu, uglavnom se traže na pogrešnim mestima, zbog nerealnih očekivanja, razmaženosti, neobjektivnosti…

Od prvog dana je bilo jasno da Srbin nije potpuno spreman za takmičenje. Čudni pogledi i neobičan govor tela zabrinuo je naše navijače, sve dok, negde oko trećeg kola, Boris Beker nije slagao da je Đoković potpuno spreman za najveća iskušenja, te da se ne bi ni pojavio u Njujorku da je suprotno.

A onda je sam Novak nakon izgubljenog finala koliko-toliko otvorio dušu, obelodanivši da je skoro čitav turnir igrao pod različitim tegobama, što smo svi videli, i da je u poslednjem trenutku prelomio da uopšte uzme učešće na US openu.

Laž je jako neprijatna reč. Verovatno se i vi ježite od nje, ali je jedina ispravna u malopređašnjem kontekstu. Kada kažemo da neko “govori neistinu”, podrazumevamo da to čini bez namere da slaže, jer nije upoznat sa pravom istinom.

Boris Beker je itekako bio upoznat sa pravom istinom, dakle, govorio je laži. Ne treba sumnjati da je to učinio u najboljoj nameri – da pomogne Đokoviću, skine deo pritiska sa njegovih leđa, stavi tačku na tu temu, “zastraši” rivale, ili šta god.

U svakom slučaju, ogromna je kontradiktornost između onoga što je Nemac govorio tokom turnira i onoga što je Novak rekao posle finala, i pravo je čudo što mediji preko bare još uvek nisu krenuli u ofanzivu na “Tim Đoković” zbog toga.

Đoković je verovatno prvi put u karijeri rekao da bi oberučke prihvatio “drugo mesto” na nekom turniru da mu je neko to ponudio pre starta, ali je potom dodao da bi se predomislio da je znao kakav ga put do završnice čeka.

Nikada u istoriji grend slema (od kada se igra u aktuelnom formatu), nijedan teniser nije došao do polufinala na lakši način. Prvo mu je Veseli predao par sati pre početka meča drugog kola, Južnji je izdržao šest gemova, a Conga dva seta.

Veliko ohrabrenje bila je Novakova igra u osmini finala protiv srpskog dželata Kajla Edmunda, dok je protiv Monfisa Nole ponovo bio “čudan”.

Novak

Pokreti, potezi, grimase – mnogo toga je zaista bilo neobično u njegovom ponašanju na terenu, ali su pobede, doduše samo delimično, maskirale probleme.

Međutim, ništa od navedenog nije uzrok poraza u finalu.

Analiza tog meča ne može biti jednostavnija, i može se prepisati ona posle finala Rolan Garosa prošle godine: Kada Vavrinka krene da pogađa, ne postoji sila koja ga može zaustaviti, makar se ona zvala Novak Đoković. Da, toliko je jednostavno.

Čak i da je Novak servirao bolje, da nije bio povređen u četvrtom setu, ne bi mogao da se spase. Jer, “Stanimal” je napadao svaki put kada je to bilo teoretski izvodljivo – i pogađao je. Isto kao u finalu RG prošle godine, jako slično kao na AO 2014, kada je osvojio prvi grend slem.

I sam Đoković je jasno i glasno rekao ono što je očigledno – kada neko igra kao Sten, i pogađa u takvom procentu, protivnik je apsolutno nemoćan. Na veliku većinu od 14 brejk lopti koliko je spasao, treći teniser sveta je odigrao savršeno.

Nije Vavrinka ni lud ni hrabar što je odabrao takvu taktiku, već razuman – jedino na taj način on može savladati Đokovića. Fenomen je u tome što se Švajcarac pretvori u Supermena kada se nekako “dovuče” do finala.

Tri puta se dovukao, na tri različita grend slema, i tri puta je slavio. Podsetimo se, pre 10-ak dana je spašavao meč lopte u trećem kolu protiv nejakog Britanca Evansa, kada je igrao tenis koji nije na nivou top 50 igrača.

Koliko je Vavrinka inspirisan u finalima, govori i činjenica da ih je dobio čak 11 za redom.

Mats Vilander, koji je uspeo da postane državni neprijatelj broj jedan, rekao je pred finale da Novak nema šanse ako Vavrinka odigra najbolje što može. Konačno je bio u pravu, iako mu za takvu konstataciju nije bila neophodna naročita mudrost – niko ne može da pobedi Vavrinku ako odigra najbolje što ume.

Samo, taj momak igra najbolje što ume jednom godišnje. Da je u stanju da održi konstantnost ovakvog nivoa, bio bi najbolji teniser svih vremena, a ovako, svi znaju da će do kraja sezone ponovo biti neubedljiva pretnja iz senke vodećem dvojcu.

Međutim, njemu to nimalo ne smeta, sve dok uspeva da svake sezone “ukrade” po jedan grend slem.

STEN, O KOJOJ GLAVI PRIČAŠ?

Za kraj priče o momku koji ima najlepši bekend svih vremena, neizbežan je osvrt i na jednu gestikulaciju koja konstantno bode oči – Vavrinka neretko prstom dodiruje slepoočnicu kada uradi nešto značajno na terenu, želeći da stavi do znanja da je uspeo zahvaljujući “glavi”. Glava je oružje Novaka Đokovića, nikako Stanislasa Vavrinke. Stanislas Vavrinka dobija važne poene zahvaljujući razornim, preciznim, neodbranjivim udarcima. Novak Đoković ih dobija zahvaljujući glavi. Uostalom, Švajcarac se nikada nije odlikovao naročitom mentalnom snagom. Tako da, čemu to, Sten?

zimbio.com

Ogromnu stenu je sklonio Novak Đoković sa srca osvajanjem Rolan Garosa. To je bio ubedljivo najveći njegov cilj ove sezone, koliko god da je žarko želeo i zlato na Olimpijskim Igrama. U svojoj riznici je već imao bronzu iz Pekinga, tako da je pariski trofej bio prioritet broj jedan.

Strahovit je uspeh napravio, pobedio je sebe, protivnike, svet… i sasvim je razumljivo što je nakon toga došlo do ogromnog emotivnog pražnjenja. Očigledno da je to bilo neizbežno. A kada se pritom doda i zamor materijala, povrede, neuspesi u Londonu i Riju nisu baš tolika iznenađenja.

Ali, nije u redu da se u niz neuspeha svrsta i drugo mesto na poslednjem grend slemu sezone, pogotovu ako se uzmu u obzir okolnosti sa kojima se suočavao. Setimo se iz koje perspektive se na grend slem finale gledalo u Srbiji pre samo 10 godina…

13. veliki pehar je zbog mnogo čeka bio na dugačkom štapu ovog septembra. Realno, ovo jeste uspeh.

NAJBOLJI GREND SLEM SEZONE

Nismo mnogo očekivali od ovog US opena, s obzirom da su za kratko vreme odigrani Vimbldon i Olimpijske Igre, a dobili smo najuzbudljiviji i najkvalitetniji grend slem u poslednje vreme. Toliko toga zanimljivog se dešavalo u Njujorku prethodne dve nedelje, gotovo smo svakog dana gledali makar po jedan fantastičan meč. Kvalitet tenisa je prijatno iznenadio.

Endi Marej je bio fenomenalan do četvrtfinala, kada je u najvećem u moru spektakala poražen od inspirisanog Keija Nišikorija. Britanca su mnogi već videli sa pobedničkim peharom. Šteta je što on nije bio Đokovićev protivnik u velikom finalu, verovatno bi sada pričali skroz drugu priču.

Sjajno takmičenje će se takođe pamtiti i po fantastičnoj sceni u meču Del Potra i Stanislasa Vavrinke, kada su suze harizmatičnog Argenitnca obišle svet. Divno je što se “Div iz Tandila” na velika vrata vratio na najveću scenu. Sada se od njega očekuje da bude još bolji.

Veliki trag ostavio je mladi Luka Puij, ostvarivši tri pobede u pet setova za redom, zaključno sa trijumfom karijere protiv Rafe Nadala u osmini finala. Uopšte, Francuzi su imali sjajan turnir – bilo ih je čak troje u četvrtfinalu.

Dvojicu je eliminisao Novak Đoković, Congu u četvrtfinalu i Monfisa u polufinalu. Mnogo kontraverzi izazvalo je i prvo polufinale, kada je tamnoputi “Trikolor” nonšalantnim, nesportskim ponašanjem navukao na sebe gnev celokupne teniske javnosti, čak i svog rivala, Novaka Đokovića.

Stadion “Artur Eš” je bio poprište i istorijske smene na tronu u ženskoj konkurenciji. Posle dugih 186 nedelja, Serena Vilijams je predala krunu Anđeliki Kerber, koja je osvojila svoj drugi grend slem, nakon Australijan opena ove godine.

Nemica je to zaslužila gledajući sve ono što je pokazala ove sezone – bila je ubedljivo najkonstantnija igračica na turu.

U velikom finalu na najvećem teniskom teatru sveta, “Endži” je posle uzbudljive borbe koja je trajala dva sata i devet minuta savladala najveće iznenađenje takmičenja – sjajnu Karolinu Pliškovu, koja se ovim rezultatom probila u top 10.

Anđelik Kerber je uspela nešto što niko do sada nije – u 28. godini je osvojila prvi grend slem u karijeri (Australijan open), a u istoj sezoni i drugi, US open.

Ako tome dodamo da je igrala finale finale Vimbldona i osvojila srebrnu medalju na Olimpijskim Igrama u Rio de Žaneiru, jasno je zbog čega je devojka poljskog porekla preuzela tron od Serene Vilijams.

Kerber je najstarija teniserka koja je postala svetski broj jedan u istoriji, i prva Nemica koja je pokorila Njujork još od 1996. godine, kada je to uspela Štefi Graf, i zbog toga je njen podvig istorijski.

Za kraj, možemo podvući jednu jako zanimljivu paralelu iz ovog US opena.

Šampionske titule osvojili su Anđelik Kerber i Stanislas Vavrnika, koji se mogu pohvaliti istim dostignućem – prvi grend slem u karijeri, oboje su osvojili tek u 29. godini života, po čemu se jedinstveni u teniskom svetu.

Zadovoljstvo je bilo pratiti dešavanja iz “Velike jabuke” prethodne dve nedelje. Do kraja sezone nas očekuje još par zanimljivih turnira. Novak Đoković brani još četiri titule – Peking, Šangaj, Pariz i Završni Masters u Londonu.

(Tenis Uživo, M. Marjanović)

Teme:   Kolumna, Novak Đoković, Stan Vavrinka, US Open, Vesti