zimbio.com

Dan pre polufinalnog poraza od Sinera i eliminacije sa Australijan opena, Novak Đoković je dao intervju za lokalnu televiziju “Kanal 9”.

Nakon što se našalio da uvek uživa u Melburnu, izuzimajući “onu jednu godinu”, Nole je ponovo govorio o odrastanju u Srbiji i našem duhu, a potom i o roditeljstvu, kada je umalo zaplakao…

--Prošli smo kroz dva rata, embargo od 1992. do 1996. godine kada niko od srpskih sportista nije mogao da učestvuje na sportskim takmičenjima i to te očvrsne, a moglo je da ode na drugu stranu. Mislim da je moja sudbina bila da igram tenis. Nisam siguran u kojoj meri, ali verujem da to ima neke veze sa mojom mentalnom snagom. Kada sam imao 12 godina, bombarodvali su nas po dva i po sata. Desi se ponekad da se podsetim toga, posebno kada čujem vatromet, podseća me na eksploziju bombi. Nije naročito prijatno, to je verovatno trauma, ali da se vratim na pitanje – mislim da je povezano sa tim što nikada ne odustajem i to se pojavi u trenucima kada se lomi meč.

--U Srbiji postoji jedna izreka, možete da nas ubijete, ali ne možete naš duh, našu dušu. Ja verujem u to. Pogledajte koliko je tenisera u istoriji uspelo šta sam ja uradio? Ne kažem to da se hvalim, nego da se podsetim, da se uštinem, da pogledam šta sam uradio.

--Nisam bio tu kada je mojoj ćerki izbio prvi zub, i to mi je teško palo. Očevi treba stalno da se igraju sa svojom decom. Moj omiljeni deo dana je kada provodim vreme sa njima, kada imam njihovu punu pažnju, a oni moju. Igramo se, izmišljamo stvari…postaću emotivan, jedva čekam da ih ponovo vidim za par dana, nedostaju mi – govorio je Novak dok mu se boja glasa menjaa, a onda se brzo prebacio na drugu temu kako ne bi zaplakao.

(Tenis Uživo, M. Marjanović)

Teme:   Australian Open, Grend Slem, Novak Djoković, Teniseri, Turniri, Vesti