Novak Đoković, naš šampion i jedan od najvećih sportista koje je svet ikada video, otvoreno je govorio o promenama koje donosi vreme, nakon što je poražen u polufinalu Vimbldona od Italijana Janika Sinera rezultatom 6:4, 6:4, 6:4. Iako je Siner pokazao izuzetnu igru, Đoković je naglasio da se borba vodi i na unutrašnjem planu, sa sopstvenim telom.

„Mentalno znam gde lopta ide, ali sam sporiji“, izjavio je Novak, opisujući frustraciju kada um ne može da isprati ono što telo nekada dozvoljava. Naglasio je da mu je teško da prihvati ovu novu realnost, gde se jednog dana oseća fenomenalno, a već sledećeg kao da ne prepoznaje sebe. Ova iskrena ispovest, posebno upućena srpskim novinarima, otkriva dubinu njegove borbe sa biološkim satom, koji neumitno uzima svoj danak.

Statistika meča, poput činjenice da je Siner osvojio značajno više poena na drugi servis (61% naspram Novakovih 34%), pokazuje gde je Đokovićeva dugogodišnja snaga počela da popušta. Upravo je taj segment igre godinama bio ključan u lomljenju najvećih rivala, ali ovoga puta pritisak nije bio dovoljan.

Iako je poraz bio rutinski, Đoković je pokazao karakter, nasmejavši se na pitanje da li ga obeshrabruje. „Pa nije bilo toliko loše, moglo je i gore“, rekao je naš as. Međutim, jasno je da ovakav ishod tera na duboko razmišljanje. Dok je nekada jedino merilo uspeha bila titula, sada se postavlja pitanje da li je u 40. godini uopšte moguće nadoknaditi ono što vreme uzima, i da li polufinale grend slema u ovim godinama predstavlja neverovatan uspeh, ma koliko to nama kao navijačima i javnosti možda nije dovoljno.

„Muka mi je i nervira me ta priča o 25. grend slem tituli kao ultimativnom cilju“, priznao je Novak, dodajući da mu nije potrebno dodatno opterećenje od okoline kada već sam sebi nameće ogroman pritisak. Sećanje na razgovore posle finala US Opena 2010. godine, kada se govorilo o tome da bi bilo lepo da osvoji još dve ili tri najveće titule, sada deluje gotovo neverovatno u poređenju sa njegovih 24 grend slem trofeja i gotovo svim najvažnijim rekordima.

Ova konferencija za medije bila je emotivna, ne zbog teških reči, već zbog otvorenog govora o prolaznosti, prihvatanju i teškoći pomirenja onoga što telo danas može sa standardima postavljenim tokom dvadesetogodišnje karijere. Za mnoge od nas, Novak Đoković je bio konstanta, a sportske uspomene vezane za njega postale su deo naših životnih uspomena. Dok god želi da igra, naš šampion zaslužuje da uživamo u svakom njegovom meču, jer je sve što je postigao zapravo bonus.