Zahvaljujući spektakularnoj 2011.godini, sumirajući utisak ove sezone, kojim preovladava činjenica da je Novak Đoković ponovo bio najbolji, nema takav intezitet i ne proizvodi baš takvu jezu kod njegovih navijača kakvu smo možda očekivali. Za to je Novak isključivi krivac. Prošle sezone je učinio nešto o čemu će se sa divljenjem govoriti i dugo posle njegove karijere. Za mnogo godina kada nam neko pomene 2011-u, prvo čega ćemo se setiti su čudesna dostignuća u seriji koja je Srbin postizao. Uspeo je da nas razmazi i natera da se dobro napregnemo kako bi valjano doživeli i slavili nove njegove uspehe u odlazećoj godini.

Novak Đoković

Kao i uvek, sve je počelo u Australiji. Maratonsko, teško ponovljivo finale, najduže u istoriji Gren Slema. Svima nama je već pomalo muka od ponavljanja pred svaki iole važan duel i posle svake Noletove pobede, da je to istorijski meč i jedan od najvećih trijumfa. Ako zavirimo u razne arhive shvatićemo da mediji barem jednom mesečno izlažu ovakve konstatacije. Meč za osvajanje Australijan Opena za Novaka nije imao veći značaj od samog naslova za koji se borio, za razliku od, na primer, osvajanja Vimbldona šest meseci ranije. Ipak, ne mogu a da ne izrazim svoje mišljenje, tačnije tvrdnju, da je upravo taj meč protiv Nadala u Melburnu izrodio najveću pobedu Novaka Đokovića u dosadašnjoj karijeri. Ni zbog čega drugog, već zbog načina na koji je do nje došao, stavljajući je čak i ispred velikog preokreta protiv Federera u pretprošlom polufinalu US Opena. U petom setu najboljeg meča upravo završene sezone, budimo iskreni, prisećanja svih dotadašnjih Noletovih preokreta nisu nam pomogla da iskreno verujemo u pobedu. Dogodio se jedini trenutak beznađa u navijačkom proživljavanju njegove karijere, upečatljiviji čak i od onog pre čuvenog „besnog riterna“ u pomenutom trileru protiv Švajcarca. Ali Novak je uspeo da pronađe neku novu snagu i volju, skladištenu ko zna gde i ko zna zašto. Ma koliko zvuči patetično, finiš ovog dvoboja je u tom trenutku zaista izgledao kao jako drzak prkos prirodi.

Dakle, mojoj klasifikaciji ove pobede (na kojoj se nadam da mi ne zamerate) doprinela je neverovatno iscrpljujuća, gladijatorska borba kakva nikada ni pre ni posle toga nije zabeležena, o čemu slikovito svedoči i presedan na dodeli nagrada posle meča. Nole i Rafa jednostavno nisu mogli da ostanu na nogama, te su čitavu ceremoniju dodele priznanja ispratili u sedećem položaju.

Podsećanja radi, te nedelje, 29. januara,u svim medijima dominirala je slika Novaka Đokovića sa vaterpolo kapicom na glavi i rukometnom loptom u ruci. Tri velika finala učinila su ovaj dan jednim od najlepših u istoriji srpskog sporta, a Novak ga ja započeo na najbolji mogući način.

Opisano Melburnsko finale bilo je najbolja moguća uvertira sezone. Đoković nije osvojio ni približno turnira kao prošle godine ali je svuda stizao do završnice. Polufinala su bila njegov minimum, sa dva izuzetka. Za prvi se pobrinuo Janko Tipsarević koji je na, ispostaviće se, vrlo nepopularnoj plavoj šljaci Madrida zaustavio svog prijatelja u četvrtfinalu. Na Mastersu u Parizu, Novak se pridružio ostalim favoritima koji su najblaže rečeno štedeli snagu za završni turnir, i eliminisan je na samom startu od Sema Kverija. Pored Londona i Melburna, ovogodišnji trofeji koji bogate Novakovu riznicu stigli su iz Majamija, Toronta i Šangaja.

Deo sezone koji se igra na šljaci ponovo su obeležili Nadal i Đoković odigravši sva finala, ali su ishodi bili potpuno suprotni u odnosu na prošlu godinu, ovoga puta je Španac u svim izašao kao pobednik.

Leto nije bilo ni malo prijatno za Srbina. Doživeo je tri teška udarca u ovom periodu. U finalu Rolan Garosa ispustio je priliku da postane aktuelni šampion sva četiri Gren Slema, što je poslednji put uspeo da učini Rod Lejver davne 1969. U tome ga je sprečio jedini kadar, Rafael Nadal. Polufinale Vimbldona protiv Federera je ujedno predstavljalo i direktnu Novakovu borbu za očuvanje prvog mesta na ATP listi. Rodžer je iskoristio jednu od poslednjih prilika da zaposedne vrh, i upravo je to bio motiv koji ga je vodio do pobede. Nole je jedno od najbolnijih iskustava u karijeri doživeo na Olimpijskim igrama, samo par nedelja posle najpopularnijeg turnira. Zahvaljujući Mareju i Del Potru, Đoković nije uspeo da osvoji medalju za svoju zemlju i tako ispuni cilj za koji je tvrdio da mu je primarni u tekućoj godini. Zbog toga je ovaj neuspeh najteže podneo i to je bilo očigledno. Razočarenje na njegovom licu posle meča za bronzu nije ni navijačima davalo nadu da će se brzo oporaviti i krenuti dalje. Ipak, Novak je ponovo pokazao da je najbolji.

Ekspresno je povratio formu i potpuno spreman dočekao US Open, gde je takođe branio titulu. Sjajnom igrom stigao je do novog finala,ali do novog trofeja nije mogao. Konačno je došao trenutak Endija Mareja, trenutak koji je Britanac predugo čekao, i Novak tu nije mogao ništa, kako je kasnije i sam isticao. Uspeo je posle 0:2 da se na volšeban način izbori za peti set, ali u njemu nije uspeo da se suprotsavi tenisu koji je predstavljao vrhunac Marejeve karijere.

Ostatak sezone u potpunosti je obeležio naš najbolji sportista svih vremena. Osvojio je Rodžers kup i Masters u Šangaju, izgubio u finalu Sinsinatija od Federera i u drugom kolu Pariza od Kverija. U međuvremenu je ponovo proglašen za igrača godine, i na impresivan način to potvrdio na završnom Mastersu , osvojivši ga drugi put u karijeri.

Masters u Londonu je predstavljao vrhunac sezone u kojoj su se podjednako istakli Federer, Marej i Đoković, tako da su sva trojica akumulirali snagu za ovaj turnir koji su doživeli kao veliki izazov, jer je celokupna javnost „odlučila“ da igrač godine zaslužuje da bude član velike trojke koji osvoji London. Shodno tome, odavno se nije desilo da se najbolji teniseri ovako naoštre za završni turnir, umorni posle naporne sezone. Maksimalno motivisani, doprineli su da interesovanje za ovo takmičenje bude neuporedivo veće nego lani. Ipak, Novak je igrao u svom stilu i time lišio auditorijum velike drame kakva se očekivala na osnovu prethodnih međusobnih Gren Slem duela trojice najboljih. U direktnim duelima protiv Mareja u grupi i Federera u finalu odlučio je da je on taj čije će se ime vezivati za 2012-u godinu. Do titule je došao prepustivši oponentima samo dva seta u pet duela.

Upoređujući početak i kraj ove teniske sezone, nailazimo na vrlo jasnu i lepu simboliku, nešto što svi obožavamo, pogotovu ako je nama u pozitivnom kontekstu, jedinom mogućem kada je Novak deo njega. Prvi i poslenji turnir osvojio je pobedivši u finalima svoje najveće rivale kroz karijeru, Nadala i Federera. Završni poen sezone, ujedno jedan od najlepših, protiv jednog od najvećih, na divan način simbolizuje kraj sezone koju je obeležio isti čovek koji je i prošlu. Godinu je dočekao i završio kao broj 1 izborivši se sa ogromnim brojem poena koje je branio, uprkos realnim prognozama da će to biti možda i neizvodljivo. I stavio je Novak Đoković svima do znanja, da treba biti ne hrabar, već glup, ili možda bezobrazan pa staviti ovu reč u isti kontekst sa moćnim Srbinom. Neverovatno moćnim.

(Tenis Uživo, M. Marjanović)

Teme:   ATP, Australian Open, Australijan Open 2012, Endi Marej, Grend Slem, Novak Djoković, Rafael Nadal, Rodžer Federer, Rolan Garos, Teniseri, Turniri, US Open, Vesti, Vimbldon