Bivši Novakov, Anin i Jelenin trener govori o tome kako kao igrač doživite ovako jedan veliki turnir gde je on ustvari bio domaći (rođen u Australiji i poseduje njihovo državljanstvo).

Ana I Dejan

I sami ste 2000. i 2001. igrali u glavnom žrebu prvog grend slema u sezoni. Kakav je utisak na Vas ostavilo to sve, sam Australijan open i vrućine?

– Ja sam četiri puta igrao kao junior na Australijan openu. Sa 16 godina sam već igrao kvalifikacije za seniorsku konkurenciju i zabeležio pobedu. Za Melburn me vežu lepa sećanja. Igrao sam četiri ili pet puta u dublu u glavnom žrebu i to je prelep osećaj. Moj prvi ATP nastup sam zabeležio u mom rodnom gradu Adelejdu i to takođe zauzima jedno posebno mesto u mom sećanju.

Naše čitaoce zanima kako to izgleda biti deo tog velikog turnira. Možete li preneti neke Vaše impresije kako ste se osećali kada ste nastupili na tom turniru?

– Sama činjenica da si među najboljima u svojoj profesiji je nešto posebno, neopisivo. Biti okružen svim tim ljudima koji predstavljaju „krem“ našeg sporta dovoljno govori. Na tim turnirima sam stekao poznastva koja su i dan danas „živa“ i sve to je neprocenjivo.

Australijanci su veoma organizovani kada je u pitanju navijanje za predstavnike iz svoje zemlje. Kakva je podrška tada bila? 

– Ono što je dobro, na svojoj strani sam imao navijače iz Srbije i poznate australijanske navijače „Fanatics“. „Fanatics“ su me čak jednom prilikom podržavali i na Vimbldonu. Saigrači sa kojima sam trenirao (Rafter, Hjuit itd) i ja su im bili u neku ruku idoli i pratili su nas svuda. Australija je u to vreme imala sedam ili osam igrača u top 100 na ATP listi i ja sam presrećan što sam bio deo svega toga. Tenis je u Australiji popularan kao što je sada u Srbiji sa pojavom Novaka Đokovića. Tada je Rafter bio prvi na svetu, Filipusis u top deset, na to sve su tada osvojili i titulu na Dejvis kupu. Biti deo takve generacije u Australiji je bilo fenomenalno! Malo sam skrenuo sa teme, nećete zameriti ali da to je poseban osećaj kada te, u mom slučaju, pozdržavaju navijači iz dve nacije.

“Fanatics”

Igrati na nekom od velikih stadiona i na onim manjim terenima na grend slemu je, mnogi kažu, velika razlika. Videli smo u dosta navrata da je i na onim manjim terenima, po pitanju broja gledalaca, itekako moguća dobra atmosfera. Da li je za manje poznatog tenisera prednost takav teren ili ipak na nekom od većih motivacija zna da izvuče više iz samog igrača? 

– To je skroz individualna stvar. Svaki igrač je drugačijeg karaktera. Ima onih koji toliko veruju u sebe da zamišljaju kako pobeđuju nekog od najboljih tenisera i to naravno žele da učine pred što većim brojem gledalaca. Sa druge strane ima onih „tihih“ koji se na manjim terenima osećaju komotnije. Naš sport je takav da ga nazivam „gladijatorskim“ jer su u „areni“ dva igrača koja teren pokušavaju da napuste kao pobednik. Neki se na snalaze na velikim stadionima jer im je sve to novo, a prednost obično imaju oni igrači koji su bar trenirali na nekom velikom stadionu pa samim tim poznaju koliko toliko kakav je to osećaj.

Sigurno ste na Australijan Openu tih godina sretali velika imena poput Agasija, Samprasa, Kafeljnikova… Kakav osećaj probudi to iskustvo u Vama?

– Meni je to bilo sjajno. Ja sam tada bio veoma mlad, imao sam tu sreću da sam tih godina nastupao na dosta ATP turnira, a i nekako je Rafter bio uvek tu uz mene. Rafter je jedna fenomenalna osoba. On se uvek brinuo o svim teniserima iz te zemlje da se svi osećaju prijatno na turniru. Igrali smo australijski fudbal, on je ogranizovao zajedničke večere, druženja… On je neko koga jako puno cenim. Mnogo puta smo trenirali zajedno u Adelejdu u vidu priprema pred Australijan Open. Glavni razlog tome je što su naši tadašnji treneri bili jako dobri prijatelji i onda su težili tome da nas spoje. Tako sam uz njega napredovao i samim tim kasnije putovao na sve te turnire gde su bili teniseri koje ste spomenuli. Do tih trenutaka ti si te tenisere viđao samo na ekranu, a odjednom si kraj njih. Jedino žalim za time što nisam imao priliku da igram protiv nekog od tenisera koji su bili u to vreme u samom vrhu ATP liste.

Iz Vašeg ugla tenis početkom milenijuma na Australijan Openu i dvadeset godina kasnije… Velika razlika? Šta se najviše promenilo?

– Ogromna razlika. Prvo novčana razlika (smeh). Šalu na stranu. Infrastruktura je neverovatno napredovala. Tada je bila samo Rod Lejver arena, dok sada imamo Hajsens arenu i Margaret Kort arenu. Na to ću dodati da su ta tri terena pokrivena! Australijan Open postavlja standarde drugim organizatorima ovakvih turnira. Iz godine u godinu su uslovi sve bolji i bolji. Sada je tu nacionalni teniski centar koji je udaljen samo nekih par stotina metara od mesta gde se održava Australijan Open, a na tom kompleksu imate takođe pokrivene terene od kojih su neki potpuno zatvorenog tipa kako bi teniseri mogli da treniraju potpuno neometano i da imaju svoju privatnost. Briga organizatora ovog turnira je neverovatna jer paze na svakog člana tima tenisera kao i na njegovu porodicu da se osećaju sa jedne strane posebno a sa druge strane kao kod kuće.

U nedelju ćete moći da pročitate drugi deo intervjua sa Dejanom Petrovićem gde smo od njega saznali kako je ustvari u Australiji; kako se podnose neverovatne vrućine za vreme Australijan Opena i šta to Novak ima što ostali nemaju.

(Tenis Uživo, D. Jevremović)

Teme:   ATP, Australian Open, Dejan Petrović, Dejvis Kup, Grend Slem, Novak Djoković, Teniseri, Turniri, Vesti