Svakoga dana, negde, u nekom kutku planete Zemlje rodi se neko dete. Bezbrižno, nevino, čisto, nepogrešivo lepo. I od tog momenta kada je došlo na svet počinje njegova borba. Borba za goli život. Nikome život nije savršen. Ali je lep. I svako dete, tako maleno i nejako traži samo jedno: sreću. Ne, ne zna ono šta je sreća, ali je nekako život učinio da je prepoznajemo: u vetru, u vodi, u zracima sunca, u lišću koje leprša u vazduhu, u ljudima, u pticama, u danima i noćima, u nadama i snovima.

Kako onda nastane rat? Onda kada nečija nada bude važnija od nečije druge nade i želje. Onda kada ona podlost koja se zove život, obuzme neku decu i napravi od njih čudovišta koja kroje ratove, pale i ubijaju, rasipaju gnev po nedužnima. No, nisu svi nemilosrdne zveri. Ima ljudskosti i života u ljudima. Nismo mrtvi, živimo! Dok ima dobrih ljudi, živi smo! Oblikovani, opet u nastojanju da pronađemu našu detelinu sa 4 lista i iznad svega: živi smo! Nisu ubili ono ljudsko u nama uprkos naporima.

E baš jedno takvo dete koje nikome nije krivo, našlo se preko noći na ulicama prometnog Beograda. Jesen koja polako prilazi, sunce koje sve više štedi svoju svetlost, grubi asfalt i nogice, teške i umorne od kilometara, kilometara bola zbog napuštanja svega onoga što ta deca jesu bila. Napuštanje voljene zemlje, majke njihovog postojanja je napravilo ožiljke, umorilo noge i duh, i uteralo u kosti jednu jedinu slamku spasa- nadu. Nadu da će to dete doći sa svojima do Nemačke, Austrije, ili neke druge zemlje u kojoj sunce sija jače, i nada oživljava iznad svega, iznad kilometara, iznad bola kojim su ta deca prožeta, a tako su mladi i nejaki.

Boset je jedan dečak iz Sirije. On je taj koga bole kilometri. On je taj koji je izgubio sve, pošao u beli svet, sa jedinim prtljagom koji je imao- nadom i verom u bolje sutra. I sedeo je neko vreme u Beogradu. Čekao je. Pokušavao da se igra, kako bi i trebalo. Pokušavao je da se oseti bezbrižnim. Ali više to nije mogao. Ne zato što nije hteo, nego zato što nije imao sa kim da se igra. Nije imao sa kim da podeli tu nadu. Odrasli su izgubili to detinje u sebi, a on samo nije hteo baš to, da odraste pre vremena. Nije želeo da prekine igru. Igra je morala da traje. Kao i život.

Onda je UNICEF napravio sjajnu akciju obezbedivši Bosetu i drugoj deci maleni kutak gde je igra mogla da se nastavi. Gde su još uvek mogli da budu deca. Gde je Boset mogao i dalje da sanja. A onda je u tom kutku konačno pronašao i partnera za igru. Igrao se sa loptom, a tamo neki odrastao čovek a još dečak u duši uhvatio je Bosetovu pažnju nastojeći da se igra sa njim. Loptica je putovala iz ruke u ruku. Umorne nogice bile su življe. Osmeh se nacrtao na dečijem licu. Osmeh, za koji se skoro pa zaboravilo. Osmeh, koji je označio novi početak, jaču nadu, uverljiviju. Jednom rečju- sreća. Boset je ponovo bio dete. Po prvi put se osećao kao u svom domu, domu koga više nema. Ali će imati dom. I krenuće u školu. I nada će oživeti opet. Zapravo, oživela je otkako je ogrejao malene ruke igrajući se sa onim odraslim “dečakom”.

A taj odrasli “dečak” je prepoznao bol jednog nevinog deteta. Oživela je u njemu njegova bol, bol od vatre koja se vila nad Beogradom u vreme kada je i on bio samo obično nevino dete. Prepoznao je Boseta u sebi samome. I isplivala je ljudskost. Samo ljudskost. Kao da je i to malo.

I da! Taj odrasli “dečak” je Novak Đoković. Dečak. Samo dečak.

(Tenis Uživo, T. Popov)

Teme:   Novak Djoković, Vesti